Možda je i Luka u pravu, možda je sve to što je on izneo od reči do reči tačno, (ko sam ja da određujem šta je tačno a šta nije?) ali ja se ne slažem i izneću svoje mišljenje. Zašto u ovoj zemlji mora sve da počne od mržnje i nepoverenja? Zašto nipodaštavamo svaki neuspeh, a onda kada se napravi uspeh, nipodaštavamo i to, tražimo svugde teorije zavere i nipodaštavamo i njega? Koliko se ja sećam, isključivo zbog tog istog Budiveljnika je Partizan i ušao u TOP 16 fazu, Bog te video! Ali, dosta o tome.

Zašto nama, nebeskom narodu, od koga je izgleda i to nebo diglo ruke, uvek mora nešto da ne bude po volji? Zašto uvek tražimo razloge u drugima a nikada ne pogledamo sebe u ogledalo? Ali onako, detaljno da se skeniramo i da se prihvatimo sa svim manama koje imamo. Imam ih i ja. Mogu da vam nabrojim deset iz momenta.

Jer, osnovna sila koja pokreće ovaj kosmos je ljubav. Kako god da je definišete, kako god da je shvatate, ona je sila koja vas pokreće jer bez ljubavi ste robotizovana životinja. Ali, kada se izobliče okolnosti unutar vas i van tih nekoliko desetina kvadrata gde živite, ona prelazi u mržnju. Jer, materija ne može da nestane, može samo da pređe u drugi oblik, to je jedino što sam naučio iz fizike 🙂 A potpomognuti spin mašinama jednog čoveka i drugog čoveka koji mu rado odgovara, dobijate ovo što sada imamo. MRŽNJU.

Možda sam naivan i glup, možda sam najveći idiot koji je ikada rođen, ali ja nikad neću napisati lošu reč o Partizanu. Žao mi je što je izgubio od Lokomotive. Žao mi je što Kinzi neće igrati do kraja sezone. I mene je bolelo kada je bolelo Bertansa i Vestermana. Ja se izvinjavam, ali ne mogu da mrzim Partizan i da navijam za izraelski i turski tim protiv srpskog tima i neću da me neko uči da tako treba da bude. Ne treba da gubi vreme za džabe jer mi neće promeniti mišljenje.

Jer, meni ne treba veliki tatica da me vodi za ruku i da mi objašnjava šta treba da radim kao što je uvek tražio srpski narod od Cara Dušana preko Karađorđevića, Obrenovića, Tita, Miloševića i sada Hotlipsa. Meni treba samo jedan organ unutra koji kuca, dobro, malo brže i nepravilnije nego što bi trebalo, ali kuca. Slušaću njega, pogrešiću opet, kao što sam grešio do sada, pogrešiću opasno, vratiću se na početak i probati opet, pa ću pogrešiti još bolje i spektakularnije, ali bar neću biti isklompleksiran i biću čist pred sobom. I koliko god ti mene da MRZIŠ, ja tebe mogu više da VOLIM…

Znam, lako je pronaći krivicu u drugom i svu tu frustraciju iskaliti na njemu, ali to je samo kratkoročno rešenje koje ne vodi ničemu. Hajde da malo poslušamo dva možda najveća državnika u istoriji (i oba su ubijena, slučajno, ne?) i da uradimo nešto ne zato što je lako, nego zato što je teško. Jer, da bi voleo drugog, moraš prvo da voliš sebe, a voleti sebe i prihvatiti sebe sa svim nedostacima nije lako.

Dajte malo da se razdrmamo, 21. vek je. Moć je u nama, ne u njima i njihovim spin mašinama. Imamo tolko načina na koje možemo da im dolijamo a mi ih koristimo da bi videli da li je ova pokazala Macu i da vidimo ko je tata deteta neke tamo one. Hajde da volimo svoj klub, a onaj drugi da poštujemo i da se radujemo u njihovim uspesima. Tako se to radi u normalnom svetu. Hajde da podržimo svoje klubove i da proslavimo kada se budu zajedno plasirali opet u Evroligu krajem aprila. Jel to toliko teško ili smo mi teški sami sebi? 

I kada sam već počeo tekst sa Njim, red je da i završim. Izvini što Te uznemiravam, ali imam samo jedno pitanje. Postoji li Smrt posle života?